- Pi­še: Mi­lu­tin Mi­ćo­vić

Pi­sa­nje bez ra­do­sti je gri­jeh, opo­vr­ga­va­nje smi­sla pi­sa­nja, i smi­sla ri­je­či. Jav­ni ži­vot u Cr­noj Go­ri pi­scu vi­še ne da­je ni­ka­kav do­bar pod­sti­caj. Kao da je is­cr­plje­na te­ma. Ali, da po­ku­ša­mo da za­đe­mo u ma­lo du­blji, i te­ži pro­stor... Ka­ko su na po­vr­ši­ni sve po­zo­ba­le vra­ne, ja­stre­bo­vi i kopci za ovih dva­de­se­tak go­di­na ve­li­ke jag­me za vla­šću - ul­tra­cr­no­go­ra­ca, du­klja­na, cr­no­gor­sa­kih Sr­ba, op­šte osje­ća­nje je kao da nam je iz­go­re­la ku­ća. Još sva­ka stra­na iz svo­jih uga­ra­ka, ili ne­gdje ma­lo pri­tu­lje­nog ža­ra, kao da ho­će da pro­pi­ri no­vu va­tru, i da raz­vi­je bar­jak – ali ko­me? Svo­jim par­tij­skim dru­go­vi­ma, vje­ro­vat­no ni­kom dru­gom!
Re­al­no osje­ća­nje, re­al­ni uvi­di, i po­ka­zni ma­te­ri­jal – ka­zu­ju da su oni ko­ji su go­vo­ri­li „u ime na­ro­da“ – do­bi­li i pre­mno­go, a da je na­rod, ko­ji ih je, tu i ta­mo, pod­u­pi­rao ostao na ni­šta. Oči­gled­no je na­rod u dru­štve­nom ži­vo­tu sve mar­gi­nal­ni­ji, i kao da se to­pi nje­go­va sup­stan­ca. Ima raz­lo­ga da bu­de pot­pu­no oča­jan, jer je pot­pu­no iz­i­gran.
Ako još ma­lo za­gle­da­mo du­blje, vi­dje­će­mo slje­de­će: obe­smi­šnjen je sva­ki raz­lo­žan, i du­blje sa­gle­da­va­ju­ći raz­go­vor u Cr­noj nam Go­ri. Sa­trt je onaj pro­stor dru­štve­nog ži­vo­ta ko­ji pri­pa­da kul­tu­ri, smi­sle­nom raz­go­vo­ru. Ta po­ha­ra ni­je iz­ve­de­na bez po­mo­ći šte­to­či­na iz kul­tu­re. Da, pla­će­ne šte­to­či­ne iz kul­tu­re ko­je su bi­le u slu­žbi vla­sti, ci­je­la voj­ska ja­do­u­ma­ca. Oni su pr­vo iz­da­li du­blje raz­lo­ge smi­sla, da­li po­dr­šku ci­je­pa­nju je­zi­ka, pam­će­nja, kul­tur­nog na­sle­đa, gor­lji­vo po­dr­ža­li po­li­tič­ko-par­tij­ske in­ter­pre­ta­ci­je cr­no­gor­ske (srp­ske) isto­ri­je.
Ni­je hu­mor sam po se­bi ne­ki iz­laz, on je če­sto je­di­na od­bram­be­na si­la kad se čo­vjek, i na­rod, na­đu u pot­pu­nom ap­sur­du. To jest kad se obe­smi­sli smi­slen go­vor, kao što je ovo kod nas. Ta­da i je­zik mo­ra da na­đe ne­ke no­ve me­ta­fo­re, da bi do­nio i ka­plji­cu smi­sla i ra­do­sti. Ove na­mje­šte­ni­ke iz kul­tu­re u cr­no­gor­skoj vla­sti za­to bih na­zvao za­ruč­ni­ca­ma, i po­vre­me­nim ne­vje­sta­ma cr­no­gor­skog re­ži­ma. Za­ruč­ni­ce mu slu­že i pre­da­ju mu svo­ju du­šu i sa­vjest, sko­ro sreć­ne što se vi­še i ne pi­ta­ju sa so­bom. Uz „dr­ža­vo­tvor­ni auto­ri­tet“, kao da ima­ju i svoj.
Sko­ro smo ne­gdje vi­dje­li na jed­noj cr­no­gor­skoj te­le­vi­zi­ji dva dr­žav­na na­mje­šte­ni­ka, dva di­rek­to­ra Na­rod­nog mu­ze­ja Cr­ne Go­re, du­kljan­skog i cr­no­gor­skog aka­de­mi­ka Pa­vla Pe­jo­vi­ća, i gor­lji­vog lju­bi­te­lja per­for­man­sa i in­sta­la­ci­ja u li­kov­noj umjet­no­sti, du­go­go­di­šnjeg di­rek­to­ra cr­no­gor­skog mu­ze­ja Pe­tra Ću­ko­vi­ća, ide­o­lo­škog po­sin­ka mi­stič­no ma­što­vi­te umjet­ni­ce Ma­ri­ne Abra­mo­vić. Pr­vi uti­sak je da ih je ma­lo stid što su jav­no pro­zva­ni kao di­rek­to­ri Na­rod­nog mu­ze­ja, za či­jih je man­da­ta jed­na­ko ara­no mu­zej­sko bla­go, ku­di­ka­mo, i ka­ko gdje, bud­za­što i ne zna se ka­ko. Ali nji­ho­va slu­žbe­na pe­čo­bra­znost, tek ma­lo na­gri­že­na ljud­skim sti­dom, ima tvr­du za­šti­tu baš u to­me što su bi­li na­mje­šte­ni­ci cr­no­gor­skog ne­pri­ko­sno­ve­nog re­ži­ma. Oni ka­žu jed­no isto – „ni­je­su od­go­vor­ni za ne­sta­nak eks­po­na­ta iz Na­rod­nog mu­ze­ja, jer o mu­zej­skim eks­po­na­ti­ma ne vo­de bri­gu di­rek­to­ri, ne­go ni­že oso­blje“. Iz pri­če i do­brih pro­vo­ka­ci­ja no­vi­na­ra Kom­ne­ni­ća mo­glo se za­klju­či­ti, da se oni stvar­no i ni­je­su ni­šta pi­ta­li jer su bi­li na uslu­zi moć­ni­ci­ma iz sjen­ke. Nji­ho­vo je bi­lo da da­ju, ako ne­ko va­žan za­tra­ži, i da od­mah za­bo­ra­ve da su da­li, jer tre­ba ne­kom opet da da­ju, i da to ra­de kao da ni­kom ni­je­su pri­je da­li. Ka­ko bi druk­či­je mo­gli bi­ti oda­ni cr­no­gor­skoj dr­ža­vi, ko­ja za 10 go­di­na mo­ra da stvo­ri „10 vje­ko­va su­ve­re­ne Cr­ne Go­re“? Ona, da­kle, ima to­li­ko skri­ve­nog bla­ga, da se ne mo­že ni po­zna­ti Na­rod­nom mu­ze­ju ko­li­ko god oni raz­da­ju i pro­si­pa­ju. A, zna se, raz­da­ju i pro­si­pa­ju za do­bro te no­ve Cr­ne Go­re, či­jem na­pret­ku i oni bar ta­ko mo­gu da do­pri­ne­su. Tu su za to!
Pri­sje­tih se da je Pa­vle Pe­jo­vić u svoj­stvu di­rek­to­ra Na­rod­nog mu­ze­ja, sa svo­jom unajm­lje­nom „dr­ža­vo­tvor­nom“ dru­ži­nom, pri­je ne­ko­li­ko go­di­na - ma­ca­ma, kram­pa­ma i di­za­li­ca­ma sa­mo­vla­sno oti­mao nad­grob­ne spo­me­ni­ke (steć­ke) iz Ba­nja­na i pre­vo­zio ih na Ce­ti­nje, da „obo­ga­ti “ cr­no­gor­sko mu­zej­sko bla­go.
Ovo su sit­ni de­ta­lji oda­no­sti cr­no­gor­skom re­ži­mu pod či­jim po­kro­vi­telj­stvom je ras­tu­ra­no bla­go Na­rod­nog mu­ze­ja, pre­mje­šta­ni i uni­šta­va­ni gro­bo­vi, ras­ko­pa­van smi­sao, tro­va­na at­mos­fe­ra u Cr­noj nam Go­ri, sve pod vi­so­kim po­kro­vi­telj­stvom dr­ža­ve, ko­ja ni­je du­žna da od­go­va­ra ni­ko­me, po­seb­no ne svom na­ro­du. Za utje­hu po­me­nu­tim, u ovoj kom­pli­ko­va­noj, i pod­zem­noj cr­no­gor­skoj pri­či, oni, po­red dru­gih, skri­ve­ni­jih kri­vo­tvo­ra­ca, i ne­ma­ju ne­ku va­žnost. Po­seb­no ne po­sli­je opo­šlje­nog po­sla.
(Autor je knji­žev­nik)